Putevima stare Srbije

Kušići su malo planinsko selo na teritoriji opštine Ivanjica a na obroncima planine Javor (1519m, Vasilin vrh). Na nadmorskoj visini od oko 1000m smestilo se oko 600 stanovnika u 170ak domaćinstava. Jedno od mnogih, rekli bi ljudi, ali od pre nekoliko godina ovo selo postaje relativno poznata tačka na turističkoj mapi Srbije. Kažu mnogi, vazduh u Kušićima je posebno dobar, vazdušne struje (mediteranska i atlantska) ovde se sastaju te je u vazduhu dosta jona, a za njegovu čistoću zadužene se bujne šume ali i odsustvo značajnih zagađivača. Zbog toga, već 4-5 godina, Kušići imaju status vazdušne banje koja je pogodna za lečenje različitih oblika plućnih obolenja, anemije i poboljšanje imuniteta. Sledeći trend koji očigledno postoji u mestima Starog Vlaha, i Kušići izlaze sa sve prepoznatljivijom turističkom ponudom koja se mahom bazira na seoskom turizmu – pružiti savremenom gradskom čoveku miran odmor, dobru i zdravu hranu, prelepu prirodu umesto gradskog asfalta i sve više mogućnosti za aktivno i kreativno provođenje vremena u ovoj ruralnoj sredini.

Kušići su udaljeni od Beograda oko 240km, a nalaze se pored magistralnog puta Ivanjica - Sjenica. Automobilom je vrlo jednostavno doći - Ibarskom magistralom do Čačka, dalje do Požege pa pronaći skretanje za Ivanjicu. Po dolasku u Ivanjicu, krenuti Javorskom ulicom i posle oko 25km se dolazi do samog sela. I  dolazak autobusom ne bi trebalo da predstavlja veći problem - postoje tri dnevna polaska iz Beograda za Sjenicu kao i jedan iz Kragujevca a autobusi staju u samom centru sela. Kažem ne bi trebalo da bude veći problem, ali ispostavilo se da i može biti, i to prava tortura. Naime, beogradske polaske realizuje transportno preduzeće Pegaz iz Ivanjice i kako sam shvatio, sposobno je da pošalje čitav spektar vozila različitih veličina na ovu liniju. I kombi i minibus i dotrajali autobus ali bar regularne veličine. Nas je zadesila potpuno loša sreća - kombi! Bez mesta za prtljag, usledilo je guranje sa gomilom torbi i još većom gomilom putnika. A vozač se, pokušavajući da nas sve stavi u tu kutiju od vozila, samo začudio odakle toliko ljudi u 6 ujutru ("Zar svi imate kupljene karte!?"), bez razmišljanja da se eventualno kombi zameni nekim komfornijim autobusom. Da zlo bude veće, putešestvije se odužilo, svaki put kad bi kombi stao na stanici polovina putnika bi izašla iz vozila da bi se neko izvukao iz zadnjeg dela pa bi se onda vraćali i tako u krug. U glavi mi se sve vreme vrzmao čuveni autobus iz kultnog filma "Ko to tamo peva" i ideja da će ovo biti jedno duuuuugo putovanje. Posle svega, ipak smo stigli za nekih 6 sati, pametniji za jedno iskustvo - na svaki način pokušajte da saznate koje vozilo će Pegaz poslati ako se odlučite za autobuski prevoz! Sve sem kombija mi deluje kao standardno dobro rešenje.

Smestili smo se u hotelu Javor (autobus staje odmah ispred). To je hotel koji datira iz osamdesetih godina (otvoren 1979.), i dalje je uređen u takvom stilu. Možda malo previše braon boje, neki delovi su i dotrajali a opet, neki i renovirani. Pretpostavljam da je nekad više korišćen za đačke ekskurzije i rekreativnu nastavu pošto i dalje ima prostorije koje su adaptirane za decu (učionica, igraonica...). Sobe su uredne i relativno skromno nameštene ali zato (ako su sa terasom) imaju fantastičan pogled na planinu Mučanj i okolna brda. Međutim, iako možda ne previše reprezentativnog enterijera i eksterijera, očigledno je da zaposleni veoma vode računa o svemu. Higijena je na izuzetnom nivou, oni su ljubazni i predusretljivi, što daje posebnu toplinu ovom zdanju. Restoran je takođe pristojnog kvaliteta. Na jelovniku se nalaze uglavnom standardna "hotelska" jela ali to nikako nije minus (različite šnicle, musaka, grašak, prebranac, gulaš...). Obroci su ukusni a može se i odabrati jedna od tri veličine porcija - ona od 100% je i više nego dovoljna za odraslog čoveka zdravog apetita. Od dodathih aktivnosti, hotel nudi sportske terene u blizini (košarka i mali fudbal), salu za bilijar i stoni tenis, prostor za decu, TV salu, mada u većini soba postoji televizor.U neposrednoj blizini je i montažni bazen namenjen najmlađima. Takođe, postoji mogućnost organizovanja izleta, najčešće petkom (krstarenje Uvcem, vidikovac Molitva, vrh Javora...), mada to je prilično komplikovano ako nemate svoj auto. U tu svrhu se koristi jedan hotelski automobil i automobil nekog od gostiju što podrazumeva brojne dogovore oko toga kada će i gde će se ići. Zbog toga, širu okolinu Kušića smo ostavili za neki sledeći put. Tokom zime, na raspolaganju je i ski staza dužine oko 250m u lepom ambijentu borove šume. Cene u ovom hotelu su dosta povoljne pa je uzimanje nekog drugog tipa usluge, osim punog pansiona, besmisleno. Pre svega zbog solidnog kvaliteta, niskih cena i odsustva mogućnosti da se nađe nešto kvalitetnije van pansiona u samom selu ( tu je još nekoliko prodavnica i dve kafane).

Stari Vlah je deo Srbije sa možda i najdužom istorijom kad je u pitanju istorija srpske države. Jedna od prvih država srpskog naroda, Raška, prostirala se upravo na ovom prostoru. Pa ipak, u Kušićima i bližoj okolini se ne mogu naći danas značajni istorijski lokaliteti. Najznačajniji kulturno istorijski spomenik je posvećen majoru Mihailu Iliću, predvodniku Moravičkog odreda srpske vojske u toku oslobodilačkih ratova 1876. Simbolično, spomenik se nalazi na Javoru, iznad stare carinarnice gde je bila granica sa Turskim carstvom. Podignut je 1907. a pored njega su i humke vojnika poginulih tokom Javorskog rata. Od tvorevina ljudskih ruku, može se obići i crkva koja je nekoliko stotina metara od hotela. Pritom, što se mene tiče, ovde je svako seosko domaćinstvo kao muzejska zgrada, idilični prizori minulih vremena. Većina ih je stare gradnje, karakteristične za ovaj kraj, sa krovovima od tankih kamenih ploča kakve sam sretao samo u ovom delu Srbije. Ali, iako nema previše tekovina ljudske civilizacije koja boravi na ovim prostorima vekovima, priroda je bila itekako izdašna!

Sve prethodno napisano možete da radite ili konzumirate. Ono što smo mi radili i ono što najtoplije preporučujem je - ŠETAJTE! Što duže, što dalje. Jednostavno je, stavite u ranac malo vode i neku užinu i put pod noge. Udahnite ovaj fenomenalan predeo punim plućima. Moja družina i ja smo malo istraživali i u albumu ftografija sam ostavio staze kojima smo hodali uz osnovne informacije o njima. Ali čak i bez te pomoći - nema problema vratiti se u Kušiće. I meštani će vam reći, gde god da rešite da okrenete, najverovatnije idete baš ka Kušićima. Uz to, kao najmoćniji orijentir u okolini stoji veličanstveni Mučanj. Ovaj atraktivni kameniti masiv visine 1534m (za koga se priča da je u stvari najviši vrh Zlatibora) apsolutno dominira ovim pejzažem, svojom visinom ali i upečatljivim izgledom. Gde god krenuli, on će se verovatno nazirati u nekom delu horizonta. Mreža kolskih puteva i makadama je relativno gusta, tako da će istraživanje biti zanimljivo i uzbudljivo.

Na ovim zatalasanim padinama Javora dominiraju pašnjaci i šume uz nešto obradivih površina koje su uglavnom pod žitima i malinama (jugozapadni deo Srbije poznat po proizvodnji ovog voća). Od šumskih zajednica najčešće su guste i vlažne bukove šume mada ima i hrastovih dok od četinara najviše ima jele, crnog i belog bora i smrče. Posebno je interesantno prisustvo plemenitih stabala javora i divlje trešnje u velikom broju. A ono što najviše raduje su brojni šumski plodovi koji svakoj šetnji daju posebnu draž. Početkom septembra bile su aktuelne šumske kupine, ali početkom leta, isto tako mnogo ima i borovnica i šumskih jagoda. Slatke zanimacije, prava prilika da se predahne a i ne mogu biti zdravije. Pored šumskih plodova, za one koji baš ne vole da hodaju zarad hodanja, može se brati mnogobrojno lekovito bilje - divlja nana, kamilica, kantarion, majčina dušica, šipurak... Bogatstvo ovog kraja se ogleda i u raznovrsnom životinjskom svetu. Prisustvo lisica, zečeva, vukova, divljih svinja, srna, fazana i drugih vrsta, omogućilo je i razvoj lovnog turizma, pri čemu lovačkim gazdinstvom upravlja udruženje "Čemernica" iz Ivanjice. Zbog poslovične opreznosti ovih životinja, mala je verovatnoća da ćete neku od njih zaista i sresti. Međutim, obilazeći ova brda, sigurno ćete naići na desetine prelepih konja koji se slobodno šetaju livadama i pašnjacima. Uz malo sreće i spretnosti, pristaće i na malo druženja i igre. Bogatstvu živog sveta doprinosi i veliki broj ptica - detlići, žune, slavuji, crvendaći, štiglići i mnoge druge, od kojih su svakako najimpozantniji orlovi i poneki kobac koji suvereno krstare nebom iznad Kušića.

Šest dana u ovim krajevima je u potpunosti izvrnulo naše "gradske" živote naopačke. Mislim da je ljudima to povremeno zaista preko potrebno, da se odvoje od svoje svakodnevice, na što je više moguće nivoa. Tek tada može da počne onaj istinski odmor duše i tela, zato smo se i trudili da iskusimo što više te različitosti.Ono što smo mi propustili zbog nedovoljno informacija, jeste šetnja do vrha Mučnja. Ova planina je potpuno spektakularna i svakim danom smo sve više želeli da se zaputimo ka njoj. Međutim, tek kad smo se vratili u Beograd, uvideli smo da to i nije nesavladiva distanca. Zaista, šetnja bi verovatno trajala ceo dan, ali pretpostavljam da pogled koji se pruža sa njegovog vrha vredi svakog truda. Za neku sledeću posetu Kušićima, predvideo sam putanju kojom se najlakše može stići do tamo, i ona se nalazi među fotografijama sa  ovog putovanja. Put nije teško pronaći, a prava je šteta ponoviti našu grešku i propustiti ovu avanturu. Na kraju, imam samo još jednu preporuku - potražite domaćinstva koja proizvode sir, kajmak, med i ostale domaće proizvode. Odličnog su kvaliteta i mogu se pazariti po povoljnim cenama. A imajući u vidu na kakvom području se proizvode, ne sumnjam i da su veoma zdravi.

Za više fotografija iz Kušića i mape staza za hodanje, posetite sledeći web album:

Kušići, septembar 2010. - web album
Kušići, septembar 2010. - slideshow


Dodatne informacije o Kušićima i turističkoj ponudi ovog sela mogu se pronaći na sledećim sajtovima:

http://www.kusici.com/
http://www.javor-hotel.com/
http://www.vilaangelina.com/