Putevima stare Srbije

Kušići su malo planinsko selo na teritoriji opštine Ivanjica a na obroncima planine Javor (1519m, Vasilin vrh). Na nadmorskoj visini od oko 1000m smestilo se oko 600 stanovnika u 170ak domaćinstava. Jedno od mnogih, rekli bi ljudi, ali od pre nekoliko godina ovo selo postaje relativno poznata tačka na turističkoj mapi Srbije. Kažu mnogi, vazduh u Kušićima je posebno dobar, vazdušne struje (mediteranska i atlantska) ovde se sastaju te je u vazduhu dosta jona, a za njegovu čistoću zadužene se bujne šume ali i odsustvo značajnih zagađivača. Zbog toga, već 4-5 godina, Kušići imaju status vazdušne banje koja je pogodna za lečenje različitih oblika plućnih obolenja, anemije i poboljšanje imuniteta. Sledeći trend koji očigledno postoji u mestima Starog Vlaha, i Kušići izlaze sa sve prepoznatljivijom turističkom ponudom koja se mahom bazira na seoskom turizmu – pružiti savremenom gradskom čoveku miran odmor, dobru i zdravu hranu, prelepu prirodu umesto gradskog asfalta i sve više mogućnosti za aktivno i kreativno provođenje vremena u ovoj ruralnoj sredini.

Kušići su udaljeni od Beograda oko 240km, a nalaze se pored magistralnog puta Ivanjica - Sjenica. Automobilom je vrlo jednostavno doći - Ibarskom magistralom do Čačka, dalje do Požege pa pronaći skretanje za Ivanjicu. Po dolasku u Ivanjicu, krenuti Javorskom ulicom i posle oko 25km se dolazi do samog sela. I  dolazak autobusom ne bi trebalo da predstavlja veći problem - postoje tri dnevna polaska iz Beograda za Sjenicu kao i jedan iz Kragujevca a autobusi staju u samom centru sela. Kažem ne bi trebalo da bude veći problem, ali ispostavilo se da i može biti, i to prava tortura. Naime, beogradske polaske realizuje transportno preduzeće Pegaz iz Ivanjice i kako sam shvatio, sposobno je da pošalje čitav spektar vozila različitih veličina na ovu liniju. I kombi i minibus i dotrajali autobus ali bar regularne veličine. Nas je zadesila potpuno loša sreća - kombi! Bez mesta za prtljag, usledilo je guranje sa gomilom torbi i još većom gomilom putnika. A vozač se, pokušavajući da nas sve stavi u tu kutiju od vozila, samo začudio odakle toliko ljudi u 6 ujutru ("Zar svi imate kupljene karte!?"), bez razmišljanja da se eventualno kombi zameni nekim komfornijim autobusom. Da zlo bude veće, putešestvije se odužilo, svaki put kad bi kombi stao na stanici polovina putnika bi izašla iz vozila da bi se neko izvukao iz zadnjeg dela pa bi se onda vraćali i tako u krug. U glavi mi se sve vreme vrzmao čuveni autobus iz kultnog filma "Ko to tamo peva" i ideja da će ovo biti jedno duuuuugo putovanje. Posle svega, ipak smo stigli za nekih 6 sati, pametniji za jedno iskustvo - na svaki način pokušajte da saznate koje vozilo će Pegaz poslati ako se odlučite za autobuski prevoz! Sve sem kombija mi deluje kao standardno dobro rešenje.

Smestili smo se u hotelu Javor (autobus staje odmah ispred). To je hotel koji datira iz osamdesetih godina (otvoren 1979.), i dalje je uređen u takvom stilu. Možda malo previše braon boje, neki delovi su i dotrajali a opet, neki i renovirani. Pretpostavljam da je nekad više korišćen za đačke ekskurzije i rekreativnu nastavu pošto i dalje ima prostorije koje su adaptirane za decu (učionica, igraonica...). Sobe su uredne i relativno skromno nameštene ali zato (ako su sa terasom) imaju fantastičan pogled na planinu Mučanj i okolna brda. Međutim, iako možda ne previše reprezentativnog enterijera i eksterijera, očigledno je da zaposleni veoma vode računa o svemu. Higijena je na izuzetnom nivou, oni su ljubazni i predusretljivi, što daje posebnu toplinu ovom zdanju. Restoran je takođe pristojnog kvaliteta. Na jelovniku se nalaze uglavnom standardna "hotelska" jela ali to nikako nije minus (različite šnicle, musaka, grašak, prebranac, gulaš...). Obroci su ukusni a može se i odabrati jedna od tri veličine porcija - ona od 100% je i više nego dovoljna za odraslog čoveka zdravog apetita. Od dodathih aktivnosti, hotel nudi sportske terene u blizini (košarka i mali fudbal), salu za bilijar i stoni tenis, prostor za decu, TV salu, mada u većini soba postoji televizor.U neposrednoj blizini je i montažni bazen namenjen najmlađima. Takođe, postoji mogućnost organizovanja izleta, najčešće petkom (krstarenje Uvcem, vidikovac Molitva, vrh Javora...), mada to je prilično komplikovano ako nemate svoj auto. U tu svrhu se koristi jedan hotelski automobil i automobil nekog od gostiju što podrazumeva brojne dogovore oko toga kada će i gde će se ići. Zbog toga, širu okolinu Kušića smo ostavili za neki sledeći put. Tokom zime, na raspolaganju je i ski staza dužine oko 250m u lepom ambijentu borove šume. Cene u ovom hotelu su dosta povoljne pa je uzimanje nekog drugog tipa usluge, osim punog pansiona, besmisleno. Pre svega zbog solidnog kvaliteta, niskih cena i odsustva mogućnosti da se nađe nešto kvalitetnije van pansiona u samom selu ( tu je još nekoliko prodavnica i dve kafane).

Stari Vlah je deo Srbije sa možda i najdužom istorijom kad je u pitanju istorija srpske države. Jedna od prvih država srpskog naroda, Raška, prostirala se upravo na ovom prostoru. Pa ipak, u Kušićima i bližoj okolini se ne mogu naći danas značajni istorijski lokaliteti. Najznačajniji kulturno istorijski spomenik je posvećen majoru Mihailu Iliću, predvodniku Moravičkog odreda srpske vojske u toku oslobodilačkih ratova 1876. Simbolično, spomenik se nalazi na Javoru, iznad stare carinarnice gde je bila granica sa Turskim carstvom. Podignut je 1907. a pored njega su i humke vojnika poginulih tokom Javorskog rata. Od tvorevina ljudskih ruku, može se obići i crkva koja je nekoliko stotina metara od hotela. Pritom, što se mene tiče, ovde je svako seosko domaćinstvo kao muzejska zgrada, idilični prizori minulih vremena. Većina ih je stare gradnje, karakteristične za ovaj kraj, sa krovovima od tankih kamenih ploča kakve sam sretao samo u ovom delu Srbije. Ali, iako nema previše tekovina ljudske civilizacije koja boravi na ovim prostorima vekovima, priroda je bila itekako izdašna!

Sve prethodno napisano možete da radite ili konzumirate. Ono što smo mi radili i ono što najtoplije preporučujem je - ŠETAJTE! Što duže, što dalje. Jednostavno je, stavite u ranac malo vode i neku užinu i put pod noge. Udahnite ovaj fenomenalan predeo punim plućima. Moja družina i ja smo malo istraživali i u albumu ftografija sam ostavio staze kojima smo hodali uz osnovne informacije o njima. Ali čak i bez te pomoći - nema problema vratiti se u Kušiće. I meštani će vam reći, gde god da rešite da okrenete, najverovatnije idete baš ka Kušićima. Uz to, kao najmoćniji orijentir u okolini stoji veličanstveni Mučanj. Ovaj atraktivni kameniti masiv visine 1534m (za koga se priča da je u stvari najviši vrh Zlatibora) apsolutno dominira ovim pejzažem, svojom visinom ali i upečatljivim izgledom. Gde god krenuli, on će se verovatno nazirati u nekom delu horizonta. Mreža kolskih puteva i makadama je relativno gusta, tako da će istraživanje biti zanimljivo i uzbudljivo.

Na ovim zatalasanim padinama Javora dominiraju pašnjaci i šume uz nešto obradivih površina koje su uglavnom pod žitima i malinama (jugozapadni deo Srbije poznat po proizvodnji ovog voća). Od šumskih zajednica najčešće su guste i vlažne bukove šume mada ima i hrastovih dok od četinara najviše ima jele, crnog i belog bora i smrče. Posebno je interesantno prisustvo plemenitih stabala javora i divlje trešnje u velikom broju. A ono što najviše raduje su brojni šumski plodovi koji svakoj šetnji daju posebnu draž. Početkom septembra bile su aktuelne šumske kupine, ali početkom leta, isto tako mnogo ima i borovnica i šumskih jagoda. Slatke zanimacije, prava prilika da se predahne a i ne mogu biti zdravije. Pored šumskih plodova, za one koji baš ne vole da hodaju zarad hodanja, može se brati mnogobrojno lekovito bilje - divlja nana, kamilica, kantarion, majčina dušica, šipurak... Bogatstvo ovog kraja se ogleda i u raznovrsnom životinjskom svetu. Prisustvo lisica, zečeva, vukova, divljih svinja, srna, fazana i drugih vrsta, omogućilo je i razvoj lovnog turizma, pri čemu lovačkim gazdinstvom upravlja udruženje "Čemernica" iz Ivanjice. Zbog poslovične opreznosti ovih životinja, mala je verovatnoća da ćete neku od njih zaista i sresti. Međutim, obilazeći ova brda, sigurno ćete naići na desetine prelepih konja koji se slobodno šetaju livadama i pašnjacima. Uz malo sreće i spretnosti, pristaće i na malo druženja i igre. Bogatstvu živog sveta doprinosi i veliki broj ptica - detlići, žune, slavuji, crvendaći, štiglići i mnoge druge, od kojih su svakako najimpozantniji orlovi i poneki kobac koji suvereno krstare nebom iznad Kušića.

Šest dana u ovim krajevima je u potpunosti izvrnulo naše "gradske" živote naopačke. Mislim da je ljudima to povremeno zaista preko potrebno, da se odvoje od svoje svakodnevice, na što je više moguće nivoa. Tek tada može da počne onaj istinski odmor duše i tela, zato smo se i trudili da iskusimo što više te različitosti.Ono što smo mi propustili zbog nedovoljno informacija, jeste šetnja do vrha Mučnja. Ova planina je potpuno spektakularna i svakim danom smo sve više želeli da se zaputimo ka njoj. Međutim, tek kad smo se vratili u Beograd, uvideli smo da to i nije nesavladiva distanca. Zaista, šetnja bi verovatno trajala ceo dan, ali pretpostavljam da pogled koji se pruža sa njegovog vrha vredi svakog truda. Za neku sledeću posetu Kušićima, predvideo sam putanju kojom se najlakše može stići do tamo, i ona se nalazi među fotografijama sa  ovog putovanja. Put nije teško pronaći, a prava je šteta ponoviti našu grešku i propustiti ovu avanturu. Na kraju, imam samo još jednu preporuku - potražite domaćinstva koja proizvode sir, kajmak, med i ostale domaće proizvode. Odličnog su kvaliteta i mogu se pazariti po povoljnim cenama. A imajući u vidu na kakvom području se proizvode, ne sumnjam i da su veoma zdravi.

Za više fotografija iz Kušića i mape staza za hodanje, posetite sledeći web album:

Kušići, septembar 2010. - web album
Kušići, septembar 2010. - slideshow


Dodatne informacije o Kušićima i turističkoj ponudi ovog sela mogu se pronaći na sledećim sajtovima:

http://www.kusici.com/
http://www.javor-hotel.com/
http://www.vilaangelina.com/

U susret tradiciji

Kosjerićka Mionica je malo selo na jugozapadnim obroncima Maljena i samo jedno u nizu sela čiji su žitelji u poslednjoj deceniji potražili šansu u seoskom turizmu. Etno sela poput Sirogojna, Stanišića, Drvengrada na Mokroj gori i njihova ponuda su već poznata široj javnosti u Srbiji pa i van granica naše zemlje. Štaviše, pored glasova koji daju maksimalnu podršku ovom „oživljavanju“ sela u 21. Veku nisu retki ni oni koji osporavaju tu, kako tvrde, preteranu etnoizaciju srpskog turizma – forsiranje imidža srpskog seljaka u tradicionalnoj nošnji, opancima, šljivovica, pršuta, kajmak itd. Međutim, Kosjerićka Mionica jednostavno zaobilazi ovu kritiku – to je zaista obično selo, u svom izvornom obliku. Sa kućama rasutim po prelepim brdima i padinama okolnih planina, prošarano bistrim potocima, čiji žitelji obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti sa jedinom razlikom u odnosu na mnoga druga sela – ponudom sasvim pristojnih smeštajnih jedinica koje su prilagođene savremenom urbanom čoveku koji je u potrazi za odmorom u miru i tišini, lišenom često opterećujuće gradske svakodnevice.

Do Mionice se iz Beograda najlakše stiže Ibarskom magistralom do skretanja za Lajkovac, potom do Valjeva i onda „Užičkim putem“ još 33 km do Ražane. 1 km posle Ražane je levo skretanje ka Mionici. Ukupna udaljenost je oko 140 km.  Od Novog Sada je potrebno preći oko 190 km a najkraći put je preko Rume, Šapca do Valjeva a onda opet „Užičkim putem“. Kada se skrene sa glavnog puta ka Mionici, na svakoj raskrsnici je uredno postavljen putokaz ka svim domaćinstvima koja se bave turizmom. Moguće je, relativno jednostavno, stići i bez sopstvenog automobila – autobusom ili vozom do Kosjerića i tu eventualno naći taksi prevoz za preostalih 7-8 km, ili jednostavno zamoliti domaćina da vas sačeka. Siguran sam da će to vrlo rado učiniti.

Moje apsolutne simpatije je pobralo domaćinstvo Gostoljublje koje raspolaže sa 6 drvenih kućica – vajata i nekoliko soba u glavnoj kući gde se nalazi i restoran, a ono što je presudilo da baš ovde odsednemo tog julskog vikenda je – BAZEN! Prvi susret sa našim domaćinima nagovestio je da ćemo otići veoma zadovoljni sa ovog mesta. To su mladi ljudi, veoma ljubazni i uslužni i što je najvažnije, prilično svesni potreba svojih gostiju. Iako raspoloženi da daju odgovor na sva pitanja, apsolutno poštuju privatnost gostiju, što kod nas i nije tako čest slučaj kad je u pitanju privatni smeštaj. A sve ostalo – kao u bajci. Drvene kućice su lepo nameštene i komforne i pružaju osećaj potpune intimne ušuškanosti. A bazen? Apsolutno savršenstvo, napunjen izvorskom vodom, malo iznad svih zgrada u dvorištu, pruža potpunu idilu. Gde god se osvrnete šume, livade i brda. Parče ultimativnog komfora u sred ničega, reklo bi se. Mesto koje nudi istinsku relaksaciju. Iako je sve izgledalo sjajno, najprijatnije iznenađenje je ipak usledilo kad je došlo vreme za večeru, pa onda i doručak, ručak... Ovde su na meniju sva jela koju većina nas pamti kao jela iz bakine kuhinje i sva su savršena! Većina namirnica se proizvodi u samom domaćinstvu (meso, sir, kajmak, povrće, rakija...), tako da smo se svi podsetili kako bi neke stvari trebalo da izgledaju (davno zaboravljeni miris paradajza koji omađija celu prostoriju, takvog nema u supermarketima).

Dolazak na samo jedan vikend nije dovoljan da se obiđu sve prirodne lepote koje ovaj kraj ima da ponudi. Domaćini preporučuju izlet na obližnji vrh Subjel do koga vodi markirana planinarska staza, odlazak na poznato izletište kod vodopada Kotline na Mioničkoj reci (poznat još i kao vodopad Skakavci), poseta trim – stazi, vožnja planinskim biciklima (koji se mogu besplatno dobiti). Nešto dalje, što zahteva i vožnju automobilom su i poznata Taorska vrela, znamenitosti Kosjerića i poznati turistički centar Divčibare. Pritom, za potpuni užitak je sasvim dovoljna i šetnja okolnim livadama i popodnevno brčkanje u bazenu. Prvo od navedenih mesta koje smo obišli je vodopad Kotline i ispostavilo se da je to bila ljubav na prvi pogled! To je veoma lepo izletište sa dosta klupica i stolova, relativno uredno iako je bilo nekoliko gomila smeća koje je zaostalo posle nekog praznovanja (Turistička organizacija Kosjerića ipak nije previše ažurna, iako uredno naplaćuje boravišnu taksu). A glavna atrakcija je Mionička reka koja pravi prelep vodopad visine 4-5 metara. U neposrednoj blizini je  još jedan potočić na kome takođe postoji vodopad, iako manje spektakularan. Meštani tvrde – voda iz oba vodotoka je za piće, a na to će vam skrenuti pažnju i molba da se u njih ne bacaju otpaci upravo iz tog razloga. Ispostavilo se da je sedenje na stenama iznad vodopada i rashlađivanje kristalno čistom i hladnom vodom ove planinske reke pravi put ka potpunom opuštanju i dobroj zabavi uz poneko piće rashlađeno u reci. Upustite se i u šetnju uzvodno. Posle pedesetak metara se ulazi u teže prohodan kanjon pa je uzbuđenje zagarantovano. Sam vodopad se obrušava u prostran i dubok bazen u kome se tokom letnjih meseci može kupati. A najsmeliji se i takmiče u skokovima u vodu sa okolnih stena. Malo nizvodno se nalazi i jezerce nastalo pregrađivanjem reke gde se takođe može zaplivati. Ili bar uživati u kreketu žaba koji odavno nisam čuo. Da sve ne bude potpuno idilično, pobrinuli smo se sami, polaskom u ambiciozno pedaliranje biciklama po sesokim putevima. Nekoliko nizbrdica a naročito uzbrdica je učinilo da naši zarđali kancelarijski mišići potpuno zakažu. Pa ipak, uprkos kasnijoj upali mišića, toplo preporučujem upravo ove bicikle za obilazak okoliša, doživljaj je izuzetan!

Na kraju, ostalo je jasno – vikend je kratak, ali nema žaljenja za svim onim što je propušteno jer ćemo se svakako vratiti. Ne zbog restorana (kojih i nema, samo dve oskudno snadbevene seoske prodavnice) i ne zbog kafića niti ludog provoda već zbog prelepe prirode koju još nismo videli a i da se podsetimo onog što smo već videli, zbog dobrih ljudi i izvrsne hrane a i zbog nas samih – mir i spokoj koji smo osetili boraveći u ovom lepom selu par dana ipak je najvredniji.

Fotografije koje prate tekst kao i mnoge druge fotografije iz Mionice se nalaze u sledećem web albumu:

Vikend u Gostoljublju - web album

Vikend u Gostoljublju - slideshow

Za dodatne informacije o smeštaju i mogućnostima koje ovaj kraj nudi, posetite sledeće sajtove:

http://www.gostoljublje.com/ - domaćinstvo Gostoljublje

http://www.kosjeric-online.com/turistickivodic/ - turistička organizacija Kosjerića